Priča jedne majke: Gdje sam to pogriješila?
Stajali su ispred nas na kasi. Ali ja žeeeelim autić..! – revao je mali iz sveg glasa.
Nemam sad para. – rekla je tiho majka. Ali ja želim, želim, želim…! – ponavljao je. – Moraš da mi kupiš! Ljudi su već počeli da se zgledaju između sebe. Kupi mu taj autić…! – doviknuo je neko iz reda.
E, ja mu ga ne bi’ kupila pa da je još toliki… – rekla je starija gospođa iza nas. Gospođo, vidite koliki je red, i drugi ljudi čekaju. – oglasila je kasirka i dolila ulje na vatru. Žena je pogledala u novčanik a potom i u korpu. Koliko košta ta igračka..? – upitala je. Petsto trideset dinara. – kazala je kasirka. Žena je ponovo otvorila novčanik. Ništa onda, uzećemo autić. – rekla je i izvadila iz korpe prašak za veš i omekšivač.
– Ovo stornirajte, molim vas. Ma, stornirala bi’ ja njega..! – dobacila je gospođa iz pozadine. A vidite da mu ne može ništa… – rekao je neko.
Ne mogu ti ništa, misliće na putu do kuće. Odavno ti ne mogu ništa. I zato sad nemam kud. Gdje sam to pogriješila? Možda onda kada sam, pod temperaturom, ustala iz kreveta da bih te odvela u bioskop i potom razvezla sve tvoje drugare kućama? Ili onda kada sam otkazala druženje s prijateljicama da bih ostala s tobom i igrala monopol…? Ili onda kada nisam otišla na posao jer si plakao za mnom i rekao mi da se plašiš da ostaneš sam? Možda onda kada sam počela da ustajem vikendom u šest ujutro jer ti voliš kad zajedno gledamo teve? Kada su se stvari promijenile? Kada smo zamijenili uloge? Koliko dugo to traje? I kada si počeo da upravljaš mnome? Kada je tvoje Ti zamijenilo naše Mi…?
0-woman-explains-what-percentage-of-rain-really-means-and-its-nothing-to-do-with-rain-fall
Možda baš onda kada si rekao da ne voliš povrće i da nećeš da jedeš to što sam satima spremala. Možda baš onda kada sam ti dozvolila da umjesto supe pojedeš čokoladu. Možda onda kad sam se osjetila krivom zato što ne provodim dovoljno vremena s tobom. Ili onda kada sam prestala da bivam stroga i kada su granice između smiješ i ne smiješ izbljedjele. Uostalom, dobili smo te kasno. Kako sam uopšte mogla da ti zabranim bilo šta, kad smo te čekali tolike godine?
I zato te štitim od druge dece u parku, zato svima govorim da si izuzetan, zato ti kupujem sve što poželiš, zato kažem ‘neću više’ pa opet popustim. Zato govorim da si savršen, sine moj, Zato udaljavam od sebe svakakog ko se usudi da kaže drugačije. Šta oni znaju…? I otkud im pravo da kažu kako si razmažen i lijen…? Imaćeš kad da radiš, sad si dijete – i treba da uživaš. Uživaj. I da, potrebna ti je ta igračka. Ako ja nisam mogla da imam sve, zašto ti da se patiš…? Uostalom, ti si osoba, kao i ja. Tvoje se mišljenje takođe računa. Zašto da ti ne kažem da si najbolji? Cijeli zli svijet tamo napolju jedva čeka da ti poruši samopouzdanje, mogu barem da ti pomognem da ga izgradiš.
Ponekad, dok noću ležim smoždena i zahvalna bogu što si konačno zaspao, poželim da te probudim i da ti se izvinim. Da kažem – izvini što si postao centar mog svijeta, što se vrtim oko tebe kao što se zemlja vrti oko svoje ose. Izvini što je sve podređeno tebi. Izvini što ti toliko dopuštam. Sve mislim – ako je moje dijete sretno i ja sam. A nisam. Nisi ni ti. Ti si mali samoživi stvor. I baka kaže da si naporan i da smo ti previše dopustili. Jesmo. Svoje sam potrebe zanemarila, svoje želje gurnula u zapećak, u krevet odlazimo tek kad se tebi prispava, kuhamo samo ono što ti voliš da jedeš, idemo na mjesta koja ti voliš, gledamo filmove koji se tebi sviđaju. Vrištiš kada ti nešto ne dam. Šutiraš me i udaraš kada nije po tvom. Grizeš ostalu djecu. Niko te ne voli. Ti nikog ne voliš. Popuštam ti zato što nemam više snage da se borim s tobom. Jači si, priznajem.
Kada porasteš, postaćeš sebičan, nećeš znati da dijeliš, nećeš trpjeti kritiku, nećeš znati da se nosiš s teškoćama, nikad se nećeš oženiti, jer ni jedna neće htjeti da te trpi, poslove nećeš uspjeti da zadržiš, živjećeš sa mnom i jedva čekati da umrem i oslobodim ti stambeni prostor. Svoje ništa nećeš steći. Postaćeš sve ono što nikada nisam željela da budeš. Onda ćeš stati pred mene i reći mi “ti si kriva, zbog tebe sam postao ovakav”.
Ali ja sam se trudila, reći ću. Ja sam pokušavala da budem bolji roditelj od moje majke, mog oca. Ja sam davala sve od sebe. I samo da znaš, nisi bio lako dijete. Uvijek si tražio pažnju. I nije mi bilo lako da te usrećim. Znao si da budeš jako naporan, i bilo je trenutaka u kojima sam željela da budem bilo gdje osim u tvojoj blizini. Bilo je trenutaka u kojima sam se zaključavala u kupatilo samo da ukradem minut-dva sopstvenog mira. Da me ne vučeš za suknju. Da ne tražiš. Ne zahtjevaš. Ne zapovjedaš. Ali sam svejedno, bila uz tebe. Hrabrila te. Motivisala. Gledala da te sačuvam od svega lošeg. Čitala knjige o roditeljstvu, išla na kurseve, činila sve da ti udovoljim, bila ti prvo drug pa roditelj, išla uz tebe umjesto ispred tebe.
Tačno je, nisam željela da budem glavna, željela sam da budemo jednaki, ti i ja. Hvalila sam te, i kada nisam imala za šta. Pratila te u stopu. Bdjela nad tobom. Radila tvoje domaće zadatke. Opravdavala ti časove. Potezala veze da te zaposlim. Birala ti djevojke, kasnije… Odbijala sam da odlazim na mjesta na koja nismo bili pozvani zajedno. Nisam htjela da budem kao one majke čija su djeca prepuštena sama sebi. Ti si bio prepušten meni i to mi je godilo. Plašila sam se da te ne izgubim, sine moj. Sve smo radili zajedno. Uvijek sam te pitala za mišljenje, plašila da te ne povrijedim, da ti čak ni nehotice ne učinim nažao. Obožavala sam te. Klanjala ti se i prinosila žrtve. A sad… Sad vidim da je trebalo samo da te volim