Mladi direktor jedne uspešne firme prolazio je u svom novom audiju, na putu ka kući kroz jedno naselje. Vozio je prebrzo za dozvoljenu brzinu i pri tome je gledao kako se deca igraju između parkiranih kola i usporio jer mu se učinilo da je nešto video.

Kako nije video ni jedno dete pomislio je da greši, odjednom lupila je cigla u prozor njegovor skupocenog auta. Zakočio je i vratio se na mesto sa koga je bačena ta cigla.

Besno je izašao iz auta i zgrabio prvo dete koje mu se našlo na putu, pritisnuo uz auto i počeo da urla: “Govori ko je ovo uradi? Da li znaš uopšete kolika je šteta?” Dečak se praplašio i počeo je mucati. “Gospodine izvinjavam se nisam znao šta da uradim, bacio sa ciglu jer nikoga nije bilo da mi pomogne”.

Uplakani dečak pokazao je rukom iza parkiranog auta gde je bio njegov brat i potom rekao: “Otkotrljao se iz kolica sa trotoara i nisam zna šta da uradim, jer nemam snage da ga podignem” I dalje jecajući pitao je zbunjenog čoveka da mu pomogne da podigne brata.

Dirnut do srca vozač proguta knedlu koja mu se skupila u grli i brzo je podigao hendikepiranog dečaka i obrisao mu maramicom laktove koji su bili izgrabani. Pogledao ga je pažljivo i utvrdio da je dečak u redu. Brat od dečaka mu se zahvalio od srca. A čovek je potresen posmatrao kako dečak gura invalidska kolica na putu ka svojoj kući.

Kada su zamakli pogledao je svoj auto, šteta je bila velika i vidljiva. Ipak odlučoo je da ništa ne popravlja kako bi ga to svaki dan podećalo na važnu lekciju koju je danas naučio. Nikada ne idi tako brzo kroz život da ti neko mora baciti ciglu da bi ti privukao pažnju!