Ćerka nam je imala 11 nedelja kada sam primetila da se nešto promenilo. Lekar je rekao samo “O, ne” i pozvao policiju. Danas je moj suprug U ZATVORU

Jedanaestog marta se moja ćerka, beba Emalin, ponašala neuobičajeno. Skoro da uopšte nije spavala a u jednom trenutku sam pomislila i da ima epileptični napad. Odvela sam je u bolnicu i lekar je taman bio na ivici da nas vrati kući kada joj je puls drastično opao. Lekar je rekao: “O, ne. Sr*nje” i srce mi je potonulo. Pitala sam ga, naravno odmah, šta se dešava. Rekao mi je da ne sme da mi kaže u ovom trenutku, priseća se Britani Lorejn iz Arizone.

Odvezli su mi dete u salu. Imala je krvarenje u mozgu. Zvala sam svoju majku i baku i molila ih da dođu da budu sa mnom u bolnici. Bila sam van sebe i svesna da nešto duboko nije u redu, a niko nije hteo da mi kaže šta.

U jednom trenutku je došla i policija. Razgovarali su sa svima nama, dok su u međuvremenu moju ćerku spremali da je helikopterom prebace u veću bolnicu, toliko je bilo ozbiljno njeno stanje. Meni nisu dozvoljavali da idem sa njom. Sada mi je jasno da su mi to zabranili jer u tom trenutku nisu znali ko je povredio devojčicu.

U danima koji su usledili bila sam van sebe pa ih se i ne sećam. Znam samo da sam muža stalno ispitivala da li je on taj koji je povredio našu ćerku, a on je uvek odgovarao odrečno.Kada mi je konačno bilo dozvoljeno da je posetim, bila je prikačena na hiljadu cevčica i aparata. A onda, 13. marta, moj suprug je uhapšen. Rečeno mi je da je moj muž priznao da ju je nekoliko puta protresao vrlo nasilno. Ti dani koji su usledili a koje sam morala da provedem sa njim bili su najgori dani mog života. Sećam se da sam se suzdržavala da ga ne napadnem, a želela sam da oseti bol kakav je osetila naša ćerka. Pitala sam se šta joj je još radio, pošto je on ostajao sa decom a ja išla na posao.

Naša ćerka je devet dana bila u komi. Morala je na bezbroj operacija. Imala je krvarenje u mozgu. Imala je slomljen članak. Imala je i krvarenje u oku. Rečeno mi je da će ostati slepa, da neće moći da hoda niti da govori ili uopšte živi samostalno. Došli su ljudi iz palijativnog hospisa jer su svi bili uvereni da ću morati da dam ćerku na zbrinjavanje.

Moja ćerka je napadnuta. Sa 11 nedelja bila je skoro ubijena. Ali znala sam da nisu u pravu.

Rekli su mi da će biti slepa.

Danas vidi.

Rekli su mi da će biti nepokretna.

Danas trči.

Rekli su da neće govoriti.

Danas peva.

Rekli su da nikad neće biti samostalna.

Ali razvija se sasvim dobro u većini slučajeva.

Ona je čudo i ja sam toga svesna. Volela bih da danas mogu da poručim svim lekarima i medicinskim sestrama da pažljivije saopštavaju prognoze u ovakvim slučajevima. Volela bih i da se zahvalim onima koji su nam davali nadu.

Moj sada bivši muž služi zatvorsku kaznu. Priprećeno mu je kaznom od 10 do 15 godina. Dobio je 13. Mislim da je to sramotno malo, ali i to je bolje nego da je na slobodi.

I šta još da vam kažem osim da nikad ne drmusate bebu koja vas nervira jer plače. Ili zamolite nekog da vam pomogne ili se sklonite od nje. Samo je ne povređujte.

T.G.