“Muža hranim, menjam mu pelene..Periku nisam nosila, otkud mi pare, a i baš me briga kako izgledam”

Moje ime otkriva i moje poreklo. Rođena sam se pre 65 godina u malom selu pored Pećke patrijaršije.

Imam još tri sestre i dva brata. Pošto smo teško i mučno živeli, otac je otišao kod strica u plodnu ravnicu da nađe mesto pod njenim toplim suncem za sve nas, počinje svoju priču Kosovka, žena iz Kule, hrabra žena koja je uspela da pobedi rak dojke. Ovo je njena priča…

Utočište smo našli na salašu pored Kule. Za smeštaj i hranu, gazda bele kuće od čerpića sa krovom od slame, je zahtevao da mu na njegovih 15 jutara zemlje kopamo, beremo kukuruz, vadimo i tovarimo repu, sečemo glave suncokreta, sasečemo i složimo u snopove stabljike sa kojih je ubran plod i iznesemo ih do puta. On je konjima, plugom i sejačicom uzor’o i zasej’o njive. Sve je moralo da bude okrečeno, popravljeno i čisto.

Bilo nam je bolje, ali mi se činilo da je u Metohiji sunce svetlije, a ljudi prisniji. Tamo je otac svakog ko mu dođe na kućni prag, pa makar bio i neznanac, pozvao unutra, a ovde su drugi vlasnici salaša još s kapije pitali što želimo. Kasnije, kada su se uverili u našu pitomost, prihvatili su nas.

Autorka knjige Živeti kao pre Milica Marinković sa prim. dr Đerđi Šarič, predsednicom Društva za borbu protiv raka u Somboru

Salaš je bio udaljen od Kule sedam kilometara i do njega se išlo peške, poljskim putem, leti po prašini, a s jeseni po blatu, zimi se prtio sneg visok do stomaka.

Posećivala nas je jedino jedna rusinska porodica sa petoro dece na salašu kilometar od našeg. Nekada smo i kod njih za nadnicu išli raditi.

Pošto sam bila najstarija, delila sam sa majkom sve kućne poslove, a često išla i na njivu. Nije bilo struje. Uveče smo palili fitilj u lampi i brzo, kako bismo prištedili petroleum, uranjali u dunje od perja, po dvoje u jedan krevet.

Otac je često radio i u gradu najteže građevinske poslove. Prikupljajući ciglu po ciglu, sagradio je kuću u Kuli.

Taman kada je trebalo da se preselimo, otac pogibe u saobraćajnoj nesreći. Mama i ja smo ostale na salašu da još pozavršavamo sa gazdom dogovorene poslove, pa smo se kasnije priključile sestrama i braći, koji su se zbog škole uselili u jedinu osposobljenu sobu nove kuće.

Zaposlila sam se u kulskoj štofari u svojoj dvadesetoj godini, u proizvodnji. Udala sam se sa 25 godina za majstora iz štofarine kotlarnice.

Imali smo državni stan u staroj zgradi i, kada smo napravili malu kuću na bregu, od stambenih kredita i vlastitig rada, prepustili ga drugoj porodici.

Rodila sam dva dečaka koji su oduvek bili dobra i poslušna deca, nekako uvek vezani za mene kao i ja za njih. Sa njima i za njih sam sve mogla i htela! Oni su bili sve moje interesovanje i sav moj svet! Kada je ekonomska kriza opustošila naša sela i gradove, prijavila sam se da budem čistačica u Upravnoj zgradi, kako bih radila stalno poslepodne. Prepodne sam išla po pijacama noseći prepunjene, velike plastične torbe na biciklu. Robu sam nabavljala u Rumuniji, Bugarskoj, posle na buvljaku u Pančevu. Tako sam imala novca da deci kupim autobuske karte, kiflu za doručak.

Stariji sin je diplomirao književnost i radi kao profesor u Crvenki, mlađi radi kao trgovac u Novom Sadu i oženjen je. U penziju sam otišla sa napunjenih 35 godina radnog staža.

2005. godine je muž po drugi put dobio šlog. Od tada je nepokretan. Može samo nerazumljivo da govori i da se služi jednom rukom. Hranim ga, presvlačim, perem. Noću mu stavljam pelene. Pomaže mi stariji sin, koji je sa mnom u kući. Ne ostavljam ga samog. Čini mi se, stalno mi je u glavi, danju i noću, kucanje njegovog štapa kojim nas priziva.

Ako i odem nekuda, taj opominjići zvuk me uznemirava i vuče kući.

Blic žena u poseti Društvu za borbu protiv raka u Somboru

BLIC ŽENA U POSETI DRUŠTVU ZA BORBU PROTIV RAKA U SOMBORU, FOTO: RAS SRBIJA

U jesen 2009. godine me počelo peckati u jednoj dojci i napipala sam u njoj nekoliko čvorića. Posle ultrazvuka u Vrbasu lekar je procenio da moram hitno na mamografiju. Nisam znala ništa o tome, deca su me vodala po privatnim klinikama, platili pregled na VMA, ne želeći da veruju ono što su svi nalazili i potvrđivali; tumor iz moje dojke je postojao i pretio. Operisana sam u somborskoj bolnici. Bila sam sva utrnula. Sve se brzo događalo, idi tamo, idi ’vamo i sve nekako sredinom nedelje. Pomolim se svako veče Bogu jer nas je, još kao decu, majka tome naučila. Pre operacije to nisam uradila, mislila sam valjda da je sve već odlučeno i da se samo treba prepustiti neka se događa kako mora.

Narkozu teško podnosim i posle se dugo mučim.

Nisam dozvolila da me iko vidi prvi dan, a pogotovu ne sinovi. U bolnici više nisam čula dozivanje muževljevog štapa.

Borba za vlastiti život je bila jača. Mlađi sin je uzeo godišnji odmor i bio uz oca dok stariji radi. Tri nedelje mi je curila sukrvica i tečnost iz rane, išla sam i na punktiranje. Kada sam došla kući, moje sestre su se brinule o mužu, a ja sam ih zamenila čim sam se pridigla.

Hemioterapije su bile jake i bilo mi je muka od njih. Kosa mi je opala posle druge. Strašan je osećaj kada posle pranja sa dlanova skidaš čitave pramenove.

Periku nisam nosila, otkud mi pare za nju, a i tako mi je svejedno kako izgledam. Bila je zima, stavim kapu. Kada je otoplilo, povežem maramu. Šest terapija, svake treće nedelje sam legala u stolicu na somborskoj onkologiji.

Onkološka komisija mi je prepisala i 25 zračenja.

Svaki dan sam, osim subote i nedelje, išla autobusom u Institut u Kamenicu. U poslednjem trenutku sam i ostvarila pravo na spasonosnu terapiju. Aparat je često bio pokvaren, pacijenata na čekanju previše, a vreme je curilo. Mlađi sin je svakodnevno išao da moli da me pozovu.

Sve se završilo. Idem redovno na kontrole. Radujem se svojoj deci, njihovoj sreći. Kako je lep i napredan moj šestomesečni unuk.

Ispričala sam svoje detinjstvo i devojaštva da biste shvatili da je većina ljudi u ovoj zemlji oduvek teško živela. Oduvek se borilo za sreću, ali samo radom. Nikad ništa nije došlo samo. Dobro ne može da se rodi bez truda i napora! Ni ova moja bolest nije došla sama, gledam muža i njegove patnje sedam godina. U bolnici sam se jedino dobro naspavala!

Moja braća i sestre su svi u Kuli, lepo se slažemo i obilazimo. To mi puno znači!

U Društvu za borbu protiv raka Kosovka je našla prijatelje, popričaju, putuju i svima je tako lakše

U DRUŠTVU ZA BORBU PROTIV RAKA KOSOVKA JE NAŠLA PRIJATELJE, POPRIČAJU, PUTUJU I SVIMA JE TAKO LAKŠE

Učlanila sam se u Društvo za borbu protiv raka. Bila sam na izletu i Banji Koviljači i bilo mi je ugodno. Nisam do puta nikoga poznavala, ali tamo nisam bila usamljena. Kada pitaju otkud u meni toliki mir i strpljenje, kažem zato što ja stalno u mislima nosim moju decu i sve što radim je u ime njihovog dobra. Uvek sam bila, a i sada sam zadovoljna sa malo pažnje i ljudske topline, malo hrane i malo novca.

Moram da završim svoju priču, sličnu kao i sve priče naših majki i žena obolelih od raka, koje se nadaju da se sedmoglava aždaja neće više nikad probuditi; čujem uplašeni zvuk štapa, moram da ga umirim i utešim jer meni je sada dobro, a volela bih da tako i ostane.

(Priča o Kosovki objavljena je u knjizi Milice Marinković „Živeti kao pre“, Biblioteka Ljiljana Habjanović Đurović vam preporučuje. Ova knjiga je nastala kroz Miličine susrete i razgovore sa članovima Društva za borbu protiv raka iz Sombora. Sadrži 52 istinite priče. Svaka od njih je potresno svedočenje u kome na kraju trijumfuje ljubav.)

Batut: Svake godine 4.000 žena oboli, a 1.600 umre od raka dojke

Današnji dan je u čitavom svetu posvećen podizanju svesti žena o važnosti prevencije i samopregleda, koji su ključni za rano otkrivanje svih promena na grudima, iz Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” stižu uznemiravajući podaci.

– U Srbiji se svake godine registruje više od 4.000 novootkrivenih slučajeva ove bolesti, što predstavlja više od četvrtine svih malignih bolesti kod žena. Kao i u slučaju obolevanja više od pola miliona smrtnih ishoda sa ovom dijagnozom se registruje širom sveta. I u Srbiji od karcinoma dojke umre 1.600 žena godišnje, što čini oko 18 odsto smrtnosti od malignih bolesti – kažu u “Batutu”.

(Izvor: zena.blic.rs)