Desetog aprila 2018. godine, moj život se preokrenuo.

Prošlo je nedelju dana otkad sam se vratila iz Nešvila iz posete svom dečku Stivenu, počinje svoju priču Amerikanka, muzičarka Lindzi Citron.

Bili smo zajedno dve nedelje koje smo dobro iskoristili budući da živimo u različitim krajevima države. Vratila sam se kući i imala sam neki čudan osećaj da sam trudna. Nisam videla kako bi to bilo moguće, budući da sam bila na hormonskoj spirali, ali sam rešila da ipak uradim test za trudnoću, čisto da se rešim brige i da mogu da se opustim kad vidim da je negativan.

Međutim, u kupatilu me je dočekao šok. Pojavio se slabašan plusić, tako bled da sam morala da konsultujem i cimerku.

– Nemam pojma, nikad ranije nisam videla pozitivan test na trudnoću. Ali da sam na tvom mestu, sad bih već paničila – utešila me je.

I bogami sam se uspaničila. Sela sam za kompjuter i počela da na internetu tražim procente verovatnće da test za trudnoću greši (ispostavilo se da se izuzetno retko dešava da je pozitivan znak trudnoće lažan). U panici, otrčala sam kod svog ginekologa.

– Mislim da sam trudna – promucala sam.

U tom trenutku već sam opasno paničila. Mislim, imala sam 26 godina što je sasvim razumno vreme za dete i ja sam htela decu, ali dečko i ja smo živeli u različitim gradovima, ja sam u tom trenutku bila nezaposlena i krcakala sam poslednje zalihe ušteđevine, a znala sam i da je izuzetno rizična svaka trudnoća koja se desi na hormonskoj spirali.

I tako je moj ginekolog izdao uput za vađenje krvi i usput me pitao šta ću raditi ako sam zaista trudna.

– Abortiraću – izletelo mi je. Tačnije, nije mi izletelo, već sam prosto rekla prvu stvar koja mi je pala na pamet jer mi je to delovalo kao jedino rešenje.

Na putu do laboratorije sam plakala. Objašnjavala sam tehničarki koja mi je vadila krv da je trudnoća neočekivana i verovatno visoko rizična.

– Kakav abortus, ovo je blagoslov – tešila me je a ja sam padala u dublji očaj.

Dani su prolazili, a ja sam lagano menjala stav. Počela sam da se vezujem za to biće koje raste u meni. Nazvala sam ga „grašak“ jer sam još uvek izbegavala da ga vidim kao bebu, ali uskoro sam po prvi put dečku rekla da čekamo bebu. Našu bebu. I on se vezao za nju. Pevali smo joj satima, našem grašku.

Međutim, bilo je i teških trenutaka. Kada nije bio fizički sa nama, stalno smo bili na vezi, ali ipak sam se osećala usamljeno. Ipak, i tako uplašena shvatila sam da želim tu bebu, iako će mi preokrenuti život i poremetiti sve planove. I dalje me je brinula mogućnost komplikacija jer sam zatrudnela sa spiralom.

Ipak, polako sam smišljala plan. Vratiću se kod tate u kuću, radiću sve dok fizički mogu a onda idem na porodiljsko. Sve će se srediti, tešila sam se. Tako ohrabrena, otišla sam na kontrolu i ultrazvuk, rešena da sa ginekologom nađem način da trudnoću iznesem do kraja.

Noć pre pregleda, dobila sam groznicu i počela da povraćam. Bila sam uplašena. Uveravala sam sebe da sam se otrovala hranom ili je prosto od trudnoće. A duboko u sebi znala sam da nešto nije u redu.

Pre pregleda svratila sam u apoteku i kupila najskuplji test za trudnoću, onaj na kome piše i koja je nedelja trudnoće. Svratila sam u kafić i uradila test u toaletu. Trebalo bi da piše da sam trudna preko tri nedelje. Ipak, na testu je pisalo da sam trudna desetak dana. Ruke su mi se tresle od nervoze.

Zvala sam Stivena jer sam znala da nešto nije u redu. Preskočila sam zakazani pregled i otišla u hitnu pomoć gde mi je rečeno da možda imam pobačaj, ali da prvo moram da dam krv i uradim ultrazvuk da bi se tačno znalo šta se dešava.

Istog dana izvadili su mi krv, ali ultrazvuk mi je zakazan tek sledeće nedelje. Rezultati krvi stigli su sutra i sama sam istražila šta piše na njima. HCG vrednosti su mi se prepolovile. Znala sam da je trudnoća gotova. Plakala sam, već znajući šta će mi ginekolog reći u ponedeljak. Dane do ponedeljka opraaštala sam se od svog graška.

I u ponedeljak, ginekolog mi je rekao da sam pobacila. Kada je to izgovorio, srce mi je potonulo. Znala sam da se to desilo, ali kada je i on potvrdio, postalo je zvanično i nepovratno.

Nije se znalo kako i zašto. U svakom slučaju, rekao je, kada se pobačaj desi ovako rano u trudnoći, jasno je da se desila neka „katastrofalna genetska greška“ i da dete nije imalo ni mrvu šanse da preživi. I koliko god da je pokušavao da mi objasni da nisam ja kriva i da čak najverovatnije to nema veze ni sa spiralom, i dalje sam krivila sebe.

Zakazana mi je kiretaža na koju sam otišla osmog maja. Plakala sam sve dok anestezija nije počela da deluje, i to zato što sam se plašila za bebu iako sam znala da više nije živa.

Oporavljala sam se fizički iz dana u dan, ali bila sam strašno usamljena. Stiven je došao da brine o meni, ali ja sam bila tako sama.

Da li sam ja kriva? Da li se sve ovo desilo jer sam rekla da ću abortirati? – bila su pitanja koja nisam prestajala da postavljam sebi.

Svi su me tešili, uveravali da nisam kriva, da nisam navukla nesreću na sebe pričajući o abortusu. Nisu mi pomagali. Pomogli su mi razgovori sa drugim ženama koje su pobacile. Tada sam shvatila da i one osećaju iste stvari, čak i ako su od starta želele trudnoću. Muči ih osećaj krivice, stid, osećaj da nisu dovoljno dobre.

Neverovatna je činjenica da sam samo 10 dana znala da sam trudna, a ipak me je tih 10 dana zauvek promenilo. Nikad nisam ni pomišljala da želim dete, a sad sam ga tako silno želela. Stiven i ja sada radimo na tome da se što pre sredimo i krenemo da planirano proširimo porodicu. Sa nestrpljenjem očekujem svoju „bebu-dugu“. Od majki sa kojima sam pričala saznala sam da su „bebe-duge“ bebe koje su došle posle pobačaja. One su ta duga nade posle strahovitog pljuska.

Izvor: