Kada mi je sin bio beba, svaki izlazak iz kuće morao je da se pomno planira. U suprotnom, nalazila sam se na otvorenom sa tempiranom bombom koja je u svakom trenutku mogla da eksplodira. Tog zimskog popodneva, moja misija je bila jasna – starije dijete ostavljam kod mojih da ga pričuvaju dok ja sa bebom trčim u obližnji tržni centar da na brzinu vratim cipele koje sam kupila u trudnoći.

E sad, ako ste ikad imali bebu, znate da i takve ekspedicije uglavnom budu nevjerovatno iscrpljujuće. Morate da znate koliko će vam tačno vremena trebati, ponijeti punu torbu stvari za iznenadne situacije i smisliti svaki mogući najcrnji scenario i opremiti se u skladu sa njim. I to sve za poslić od pola sata, piše mama po imenu Maša Rumer, blogerka iz Amerike za portal “Scary Mommy”.

Ovdje bih napomenula i da je moja beba u to vrijeme SVAKO VEČE urlala od plača. Kako sunce krene da zalazi pa sve do iza ponoći, ništa nije moglo da ga smiri. Ništa mu nije falilo, vodila sam ga i kod pedijatara. Prosto, bio je takav.

Međutim, baš tog popodneva u radnji, moj sin je zaspao. Punog srca, u miru, gledala sam ga kako diše u kolicima dok sam ja s mirom šetala tržnim centrom. Konačno sam bila jedna od tih mama.

Stala sam u red. Kako sam se približavala kasi, čula sam uzdah iz kolica. Pogledala sam unutra, a iz kolica me je gledao par dobro poznatih, velikih braon očiju. Probudio se.

Morala sam da donesem odluku, i to brzo.

Mogla sam da ga izvučem iz kolica i time ga izložim gomili bakterija i virusa. Skoro svi u redu su tresli noseve, šmrcali i kašljali.

Druga opcija je bila da prihvatim poraz i odem neobavljenog posla.

Treća opcija je da se molim svim bogovima da se opet uspava. Jeo je, pelena mu je čista i podrignuo je. Postoji šansa da se prosto uljuljka u drijemež. Tako sam krenula da ljuljuškam kolica i molim se svim bogovima da dijete zaspi.

Stigla sam na red u međuvremenu i dodala kasirki cipele i kreditnu karticu.

Beba je kenjkala. Ti uzdasi su sve češće prelazili u vriskove.

Mladoj kasirci na obuci nije se žurilo a i pored toga bila je spetljana i zbunjena. Pokušala je da zapodene razgovor o vremenu, kucala je pogrešne šifre, zvala menadžera, ispustila skener.

Dijete je plakalo sve jače i jače.

– Vratiću se neki drugi dan – rekla sam, pokušavajući da zbrišem prije potpunog pakla.

– Samo još ovo i gotovo je – ubjeđivala me je, otevši mi cipele iz ruku. Beba je vrištala.

U tom trenutku, čujem bijesno pitanje iza sebe: “Mogu li da vam pomognem”. Da, tako, sa tačkom a ne upitnikom.

Okrenem se i vidim prenašminkanu ženu sa dugom kosom.

– Da pomognem – ponavlja, ravno i bijesno.

– Ne, sve je u redu – kažem uz zahvalan osmijeh i dalje vjerujući da ima dobre namjere.

– Ako niste primjetili, dijete vam vrišti. Zar ga nećete uzeti u ruke? – uslijedilo je pitanje, uz neodobravajuće coktanje publike.

– Ne, odlazim – rekla sam.

– Ma da? Sad odlaziš? I bolje bi ti bilo. Nadam se da ti je to jedino dijete jer si monstrum, a ne majka – dobacila je za mnom.

Sljedeća scena – ja na parkingu ljuljam dijete. Izjurila sam, a radnica trči da mi vrati kreditnu karticu.

– Sram te bilo – dobacuje izdaleka prenašminkana žena.

I danas se sjećam tog dana. Nikad više nisam kročila u tu radnju. Tog dana morala sam da donesem odluku. Bila je pogrešna i sad sam monstrum – majka.

A šta je idealna majka? Kada na nju pomislim, zamislim ženu koja u “kenguru” nosi bebu dok u potpeticama usisava tepih. Večeru spremi do šest, uvek plaća račune na vrijeme i večno ima osmjeh. Svaki njen kolač je preukusan a beba joj nikad ne plače.

Možda je i prenašminkana gospođa to očekivala od mene. Nažalost, ja to nisam. Imam podočnjake do zuba, djeca mi plaču, flekava sam. I volim svoju djecu do bezumlja, dajući im sve što imam.

Možda nisam savršena, ali to je sve što mogu.

Izvor: