Doživio strašan porodični gubitak: Napustio SVE i sad OVAKO živi u divljini…
Na dunavskoj adi Golić, desetak kilometara od Karavukova i Bogojeva, naspram Dalja u Hrvatskoj, Milorad Kanurić (54), poznatiji po nadimku Bakun, 20 godina živi životom Robinzona.
Ovaj neobičan čovek, posle prerane ženine smrti, živeo je u Sivcu sve dok mu ćerke, kako kaže, nisu dovoljno odrasle da same mogu da se snalaze. Potom je otišao u divljinu…
Bivši traktorista i kombajner bez posla, kaže da je u šumi tražio i našao spas, jer više nije mogao da podnese očajanje u kome su ljudi živeli kao i on: bez posla, bez perspektive, a mentalno opustošeni bratoubilačkim ratom i beznađem.
Reportera “Blica” sačekao je na obali sa svojim ribarskim čamcem i povezao ka svome “carstvu”.
– Bio mi je potreban mir koji se može naći samo u prirodi. Bio sam ribar od malih nogu, znao sam sve kanale i Dunav i znao sam da će me on prehraniti. Moje devojčice Milosavu i Milicu vaspitao sam od malih nogu da rade i da će im biti onako koliko budu vredne.
Ostavio sam ih u kući i otišao, a povremeno sam navraćao da vidim da li im nešto treba. Kasnije kad su stigli mobilni telefoni odvojen život od dece više mi nije teško padao.
One su me ohrabrile svojom zrelošću, jer su bez majke i sa ovakvim ocem bile odlični đaci – priča Bokun u svojoj improvizovanoj, ali toploj kućici od šatorskih krila, pruća i blata.
Dok huči Dunav i pevaju ptice, pred sam suton čuje se i zavijanje šakala. Bakun na to komentariše da se ne boji ničega, čak ni Dunava kad podivlja i poplavi mu kolibu, a njega otera na visoku sojenicu koju je napravio jer poznaje ćudi ove reke.
– Ničega se ne bojim, pa ni tih strašnih glasova šakala, ali valjda je to jače od mozga, nešto iskonsko, prostruje neki ledeni žmarci kroz mene. Šakal je opasan lukavac, predator koji se služi raznim trikovima da bi došao do plena.
On zna da imitira čak 25 glasova životinja samo da bi im se primako – naučio je naš Robinzon boraveći na ovoj adi prostranoj oko pet hektara obraslih podivljalim topoloma i vrbama.
Bakun ima dozvolu za ribolov i kad treba da nešto kupi “u civilizaciji” ponese ribu, proda je pa kupi namirnice, ulje, brašno i slaninu.
Nekada je tako pomagao i kćerkama, ali više to ne radi jer one imaju svoje porodice.
– Moja hrana je riba, pečena, sušena, u čorbi, pašteti, pečurke, a mesim i hleb, često pravim palačinke i uštipke i pijem čajeve koje sam uberem u šumi.
Ipak ja sam Bačvan i ne bih mogao da izdržim ovu oštru Košavu i život u šumi bez slanine, ona održava moju formu – priča dok nam pokazuje svoj nameštaj – furunu, otoman i par korpi koje je sam opleo.
Kad ode do Sivca, Odžaka ili Bačke Palanke, kaže da jedva čeka povratak na svoje ostrvo na kome nema ništa sa komunalnim preduzećem, niti sa plaćanjem struje, a nema ni radio, ni televizor.
Ovde ga, kako kaže, dočekuju, prepoznaju i pozdravlaju samo ptice.
– Interes je u pitanju, ja ih redovno hranim – kaže Bakun.
On dodaje da se od Dunava nikada neće odvojiti i da će kraj njega i umreti.
– Kad odem u grad, ljudi se opet žale kao nekada, razgovori su negativni, misli i prognoze crne, sve ono što je sad daleko od mene i ja to ne mogu da podnesem. Hoću da sačuvam zdrav razum, pa žurim ovde gde sam našao mir – kaže Bakun, najdosledniji srpski Robinzon.
Ćerka Milica: Podržavale smo oca
– Bile smo srednjoškole ja i sestra Milosava, kada smo zadobile poverenje oca, a on odlučio da živi slično monasima, ali potpuno sam. Inače, on nije nikakav osobenjak, naprotiv, veseo je čovek, ali možda malo osetiljiviji i delikatniji. Podržale smo ga da živi svoj život kako misli da je najbolje.
Izvor: blic.rs