Žao mi je što sam rodila ćerku: Posle 12 godina ćutanja progovorila o traumi koja joj je OBELEŽILA ŽIVOT

Upozorenje: detalji ove ispovesti mogu da budu uznemirujući za neke čitaoce.

Dina Zirlot je 31-godišnja majka i domaćica. Sa mužem i tri ćerke živi u Alabami i za “Huffington post” je ispričala svoju dramatičnu ispovest o silovanju koje je preživala kao tinejdžerka i ćerki koju želi da nikada nije rodila.

Silovana sam kada sam imala 17 godina. Rodila sam bebu sa 18. Moja beba je umrla kada sam napunila 19.

Ne pamtim najbolje koje je boje bilo nebo tog jutra nakon što sam silovana. Kao ni šta sam radila u satima koji su prethodili napastvovanju. Sećanje na to postoji samo u odrednicama “pre” i “posle” i zarobljena sam tačno između ta dva razdoblja.

Umesto toga, sećam se ovoga – dečka iz škole za kog sam mislila da mi je drug. Pozvala sam ga da dođe kod mene da gledamo film. Njegova ruka brzo se našla visoko na mojoj butini. Kada sam ga zamolila da prestane, rekao je: “Ne želim”. Pomislila sam ako ustanem sa kauča da će to ublažiti tenziju i da neće krenuti za mnom. Otišla sam u kuhinju da popijem malo vode.

Sledeća scena koje se sećam – on me pritiska uz kuhinjski element i svojom težinom mi izbija dah. Njegova ruka koju je držao preko mojih usta zgrabila me je za vrat. Zvuk pucanja odeće, ivica stola koja mi grebe stomak, moje ruke koje klize po granitnoj ploči. Borila sam se, trudila da ga odgurnem i uzvik očaja oteo mi se iz grudi pre nego što sam se onesvestila. Prestala sam da se borim. Osim jednog dela mog tela koji se tresao, ostala sam nepomična. Izletela sam iz svoje kože i posmatrala sebe – svoje telo presamićeno preko kuhinjskog elementa i sve što mu se dešava, bez mog prisustva.

Ne sećam se trenutka kada je napustio moju kuću. Kao kroz maglu pamtim kako klečim na podu i brišem fleke od krvi sa kuhinjskih pločica. Moj um je u tom momentu bio na nivou izvan svesti. Nije mi ni palo na pamet da sačuvam tu odeću ili da probudim majku, pozovem policiju ili potražim bilo kakvu pomoć. Nisam bila u stanju da procesuiram to što mi se desilo. Ležala sam u krevetu, pokušava da rukama obgrlim svoje telo, ali nisam mogla da podnesem dodire – čak ni sopstvene. Pitala sam se da li ću imati snage da se udavim u našem bazenu. Zamišljala sam sebe kako tonem, gledam nagore sa dna bazena i otvaram usta.

Prvi put kada je pokušala da nahrani Zoe

Bila sam jedan od najboljih učenika u srednjoj školi, navijačica školskog tima, pevala sam u horu. Još jedan đak koji samo brine o ocenama i proseku. Sebi sam postavila određene ciljeve – neograničen broj mogućnosti koje su bile preda mnom. U tri meseca nakon silovanja moje ocene su se potpuno srozale. Napustila sam ekipu navijačica. Stalno sam bila bolesna i izostajala iz škole. Naglo sam smršala. Javljale su mi se samoubilačke misli i pravila sam planove kako da ih sprovedem.

Osam meseci nakon “incidenta” majka je ispod mog kreveta pronašla knjigu o oporavku nakon silovanja umotanu u novine. Plakala je i izvinjavala se, prebirajući u mislima sve znakove koje sam pokazivala u prethodnim mesecima. Njena krivica i briga pritiskali su me i gušili poput debelih metalnih lanaca. Nisam želela da se osećam voljeno u to vreme. Moje telo je bilo uprljano.

Kada sam pomislila da stvari ne mogu biti gore, da dublje dno od ovoga ne postoji, majka me je odvela kod ginekologa da me testira na polno prenosive bolesti i trudnoću. Samo test na trudnoću je ispao pozitivan. Bila sam toliko mentalno nestabilna u mesecima nakon silovanja, da se moj mozak potpuno otcepio od tela i nije mi ni palo na pamet da tegobe koje sam osećala svih ovih meseci imaju poreklo. Bila sam tako slaba. Stomak mi je izgledao tek malo naduveno. Menstruacije su mi oduvek bile neredovne. Bila sam otrov – šta bi uopšte moglo da raste u meni?

Medicinska sestra je pogledala u drugu stranu i prevrnula očima. Štiklirala je nešto u mom kartonu. “Da li znate ko je otac?” Glas joj je bio potpuno ravnodušan.

“Silovana sam”, rekla sam joj gledajući kako joj olovka zastaje među prstima.

Majka me je ispratila na ultrazvuk. Bila sam toliko uplašena da pogledam u ekran i suočim se sa neporecivim dokazom.

“Da li želite da znate pol?”, upitala je sestra. Mora da sam rekla “da” jer me je potapšala po ramenu i rekla: “devojčica”.

Odmah nakon toga je zaćutala. Dok joj je skenirala glavu i uzimala mere, oči su joj se promenile. Prebrisala mi je stomak i zamolila da pređemo u ordinaciju. Majka se uzvrpoljila. Sve što sam mogla je da zurim u stolicu prekoputa mene. Obe smo znale tada, mislim, da će se nešto užasno desiti.

Doktorka nam je prišla i poređala slike sa ultrazvuka pred nama. Pokazala je prstom tamni deo gde bi trebalo da bude siva moždana masa. Rekla je da je to hidraencefalija, kongenitalni defekt u kome mozak ne uspeva da razvije celebralnu hemisferu, već je ispunjava cerebrospinalnom tečnošću. Fetus je nastavio da se razvija jer su moždane ćelije i dalje netaknute, ali beba bi mogla da se rodi slepa, gluva, potpuno kognitivno zakržljala, sklona napadima, dijabetesu, insomniji, hipotermiji… Spisak je bio dugačak.

“Ovo oboljenje nije kompatibilno sa životom”, rekla je neutralnim tonom kakav koristite kada posmatrate neku veliku katastrofu.

Kratko, bolno postojanje. Pomislila sam da je krivica moja i da sam joj ja ovo uradila. Niko nije mogao da me ubedi u suprotno. Bila sam i žrtva i egzekutor, u jedinstvenom položaju, takvom da ni u jednom ne posedujem moć.

Majka je pitala koje su moje opcije, ali već sam bila u osmom mesecu i morala da trudnoću iznesem do kraja. U to vreme, abortusi su bili dozvoljeni u Alabami, od 24 do 26 nedelje trudnoće. Za mene je već bilo prekasno. Čak i da sam bila u prilici da odem u drugu državu na “kasni abortus”, i dalje bi sve bilo otežano nedostatkom novca i papirologijom.

“Volela bih da mogu da uradim više”, rekla je. “Znam koliko je za tebe sve ovo pogrešno”.

Reči koje su mi se vrtele po mislima bile su “okrutno” i “nehumano”. Već sam preživela jednu traumu. Zar to nije bilo dovoljno? Bila sam tako slaba, život mi je visio o koncu, očajna za osećajem normalnosti i još više je uzeto od mene u najgorem mogućem smislu.

Napustila sam školu u drugoj nedelji završne godine srednje škole. Ponekad bih ugledala svog silovatelja u prepunim hodnicima – bio je svuda gde pogledam čak i ako u realnosti nije bio tu. Moja majka i očuh su pitali da li želim da ga prijavim, ali nisam mogla ni da zamislim da se ponovo suočim sa njim u sobi punoj stranaca. Nisam bila dovoljno jaka, i nisam mogla da preživim ispitivanja na sudu. Jedva sam trpela pritisak sramote, depresije, anksioznosti, besa i gorućeg očaja koji mi je izgarao srce.

Moja ćerka je rođena 27. oktobra 2005. godine. Nazvala sam je Zoe Lili. U početku nisam želela da je dodirnem jer sam bila ubeđena da će joj to naneti još veći bol. Plašila sam se da će umreti u mom naručju, da ću je pogledati i osetiti isto gađenje koje osećam prema sebi. Uzeli su je. Neurolog je došao i pitao šta planiramo dalje. Pitao je da li želimo da je intubiramo jer joj je nedostajao instinkt da uvlači vazduh i pitao koje još mere preživljavanja želimo da preduzmemo. Najosnovnije funkcije njenog mozda kontrolisalo je moždano stablo, i to je bilo to. Bila bi to milost, objasnio je, da joj bude udobno i da je pustimo da ode na miru.

Sećam se kako sam ležala sklupčana u porodilištu, sa samo 18 godina, retraumatizovana i paralizovana neodlučnošću. Krenulo mi je mleko i bila sam besna – izgledalo je kao okrutna šala. Nisam mogla ni da zamislim kako će sve ovo izgledati za godinu dana, kako bi mogla da budem puna ljubavi prema ovom detetu za koje sada želim da se nikada nije ni rodilo.

Zoe na dan Božića, pre nego što smo je odveli u bolnicu

Odveli smo Zoe kući. Odveli smo je znajući da će tu umreti. Godinu dana ju je moja porodica volela.

Naučili smo da je hranimo na flašicu tako što postavimo prst pod njenu bradu, i nežno guramo napred dok ne zagrize i ne povuče mleko. Trebalo joj je dva sata da popije celu flašicu. Nosali smo je kroz bezbroj besanih noći jer njeno telo nije moglo da metaboliše hormone sna. Utonula bi ležeći kruto pored mene, ja bih ja stegla u naručju sa nosem zagnjurenim u njenu kosu, u želji da upamtim njen miris. Ponekad sam se nadala da će otići mirno, da će njeno srce stati i da će biti oslobođena patnje. Molila sam se za to i užasavala toga u isto vreme.

Umotavali smo je u električno ćebe usred leta jer nije mogla da reguliše temperaturu tela. Svaki veliki praznik proveli smo u bolnici te godine. Na Dan zahvalnosti, usne su joj pomodrele i prestala je da jede jer je dobila infekciju bubrega. Umalo je umrla od antibiotika.

Na Božić, gledali smo kako je kače na infuziju i kako joj vene pucaju jedna po jedna. Dijagnostikovan joj je dijabetes. Okačili smo crvenu čarapu na kraj njenog bolničkog kreveta i slušali pištanje njenog srca sa monitora.

Usred svega ovoga, ja sam se upisala na koledž. Između odvođenja Zoe kod lekara išla sam na predavanja i smenjivala se sa mamom koja je morala da ide na posao. Upisala sam se na program za medicinske sestre jer je u tom momentu to imalo najviše smisla. Našla sam jednog prijatelja, koji je dve godine kasnije postao moj muž. Moj život je bio u haosu, ali osećala sam da lagano preuzimam kontrolu nad njim.

Na Uskrs smo se vratili u bolnicu sa infekcijom urinarnog trakta i nekontrolisanom groznicom, a pedijatar je rekao da se pripremimo jer sve govori da je kraj blizu. Poslali su nas kući kada su smatrali da je Zoe stabilna.

Za razliku od dana kada sam napastvovana, kristalno jasno se sećam dana kada je Zoe umrla.

Imala je napade celu noć. To nije bilo neuobičajeno, ali ja i majka smo se složile da je odvedemo u bolnicu. Obukla sam se, ali majka mi je rekla da sačekam da prođe čas koji sam imala u 8. Bila je nedelja testova i dogovorile smo se da ne preskačem predavanja. Poljubila sam Zoe u obraz.

Bila sam usred pisanja mejla profesoru engleskog objašnjavajući mu hitan slučaj u porodicizbog kog neću stići na večernje predavanje. Majka se nije javljala na telefon i jasno se sećam da sam pomislila: “Možda je to to” i jedan užasan deo mene je osetio olakšanje.

Ništa ne može da vas pripremi na to da izgubite dete, čak i kada znate da će se to uskoro desiti. Moja najbolja prijateljica je ušla na vrata. “Moramo u bolnicu. Zoe je upravo umrla”. Srušila sam se na pod. Izgledalo je to kao jedina stvar koju mogu da uradim. Ležala sam tu i jecala, baš kao što sam činila tokom silovanja, više nisam bila u svojoj koži.

Njeno srce je stalo. Umrla je u naručju mog očuha. Nisam mogla da se nateram da je pogledam beživotnu. I ja sam se osećala kao ljuska.

Kod kuće smo sve njene stvari sklonili iz vidokruga. Držala sam njenu pidžamu u rukama i osetila veliku prazninu. Samo sam želela još jednom da joj obujem čarapice i poljubim rukice. Sahranili smo je sa ćebencetom od kog nikad nije smela da se odvoji. Želela sam da legnem tu pored nje. Htela sam da se sve ovo završi. Kako ću dalje? Bilo je to kao da se crna rupa otvorila usred mene i usisava sve ono što je dobro i nežno, sve dok ne ostane osoba kakva sam bila. Jedno veliko ništavilo.

Bol me obuzima i sada, čak iako nema zube ni čeljusti, celu me proguta. Uništio me je bezbroj puta tokom ovih 12 godina od njene smrti. Deo mene i dalje briše onu krv sa kuhinjskih pločica.

Danas imam tri ćerke i volim ih takvom žestinom koja nekada može da me uguši. Ali lagala bih kada bih rekla da ne žalim za onim što mi je oduzeto. Žalim za osobom koja bih postala da nisam postala žrtva tako mlada, mlada majka, prisiljena na nezamislive okolnosti, zatrovana traumama. Da li ta devojka zaista ne zaslužuje milost. Da li je njen život manje važan.

Nije trebalo da bude ovako.

Da mi je dozvoljeno da uradim “kasni abortus”, da li bih to uradila?

Da. Hiljadu puta da. To bi bila milost. Zoe ne bi morala da trpi toliki bol u svom tako kratkom životu. Njeno srce je moglo da bude zaustavljeno kada je bila sigurna u mojoj utrobi, i mogla je da bude pošteđena patnje koja je usledila.

Dina sa svojim mužem Lensom i ćerkama

Možda bih i ja bila pošteđena.

Zašto pišem o ovome? Mislite da želim pažnju, zar ne? I ja mislim to, u neku ruku. 12 godina sam nosila ove tajne u grlu i možda sam se već umorila.

Zašto bih nastavila da se prepuštam toj tišini kada moje reči mogu da dosegnu dalje nego što će moje ruke ikada moći.

Pogledajte fotografiju mene i moje ćerke i recite da biste vi doneli bolju odluku.

Slušaj me kad ti govorim. Ja sam ljudsko biće, i govorim u ime svoje ćerke čiji plač nikada nisam čula. Govorim u ime te 17-godišnje devojčice presevijene preko kuhinjskog stola. Govorim u ime neobične žene u koju sam izrasla. I govorim svim ženama kao što sam ja, koje su bile u istoj ili sličnoj poziciji – ili je možda vaša priča potpuno drugačija i moćna sama po sebi.

To su naša tela, naši životi i naši izbori. Ne bi trebalo da tražimo dozvolu da odlučimo šta je najbolje za nas i našu decu, čak i onu koja nikada nisu rođena – ili možda nikada ne bi trebalo da budu rođena.

(Izvor: zena.blic.rs / huffingtonpost.com)