BOBANE SINE….

“Sanjam te noćas. Kao ti mali, u onim kratkim pantalonama na tregere, bos, stojimo na raskrsnici kod Petrove kuće. Odjednom te neko povuče, da mi se skoro tvoja ruka izvuče iz moje. Stegoh je jače, a ti mi kažeš:
-Ne boj se, majka ja te nikada neću ostaviti.Tu se san prekide. Mislim jutros, praznik je, možda sam se nešto ogrešila. A nešto me steže preko rebara i udara u glavu, valjda od ove vrućine… Ne brinem ja za mene, naživela sam se, nego ne znam jesi li ti dobro. Od posla ne stižeš da mi se javiš.

Čekam ja kod telefona, ne zatvaram vrata kad pođem napolje. Da se ne sekiraš ako zovneš a ne čujem.
Ja sam dobro, svega imam. Samo nema naroda, stari poumirali, mladi otišli. Pričam sa mojim Žućkom, on me samo gleda, ma samo što ne progovori, sve razume. Kad bi ga videla deca svideo bi im se. Sigurno liče na tebe, ti si uvek voleo životinje. Čula sam na radiju da i tamo, u Nemačkoj ljudi ostaju bez posla. Nemoj ti sine, da mi se sekiraš, ako i to bude, imaš ti svoju očevinu.I, da znaš, tamo u kredencu, u onom žutom bokalu ima para. Sačuvala majka za sve rođendane koje te nije videla, snajki za minđuše što ne stigoh da kupim. Ima i za decu.
Idem da stavim tamjan na šporet, danas je praznik, da se pomolim Bogu za moju decu. Pisaću ti opet , ja ovako pričam sa tobom, da mi se ti ne sekiraš…”